Go Devil L4-134
Motor poznat kao Willys “Go Devil” L4-134 predstavlja jednu od najvažnijih komponenti u istoriji jeep-a i jedan od ključnih razloga zbog kojih je Willys MB pobedio konkurenciju na konkursu američke vojske 1940. godine. Iako na papiru nije delovao revolucionarno, ovaj motor je kombinovao pouzdanost, jednostavnost i izuzetno povoljan obrtni moment na niskim obrtajima, što ga je učinilo idealnim za vojnu i kasnije civilnu upotrebu.
Razvoj motora vezan je za kompaniju Willys-Overland i njenog glavnog inženjera Delmara „Barney” Roosa. Pre konkursa, Willys je već imao četvorocilindarski motor sa L-rasporedom ventila (flathead), ali je bio slab i nepouzdan za ozbiljnu terensku upotrebu. Roos i njegov tim su odlučili da unaprede postojeći koncept umesto da razvijaju potpuno novi motor, jer za to nije bilo vremena. Rezultat tog rada bio je motor zapremine 134,2 kubna inča, odnosno oko 2,2 litra, koji će kasnije dobiti nadimak „Go Devil”.
Osnovna konstrukcija motora bila je jednostavna: redni četvorocilindraš sa L-head (side valve) rasporedom ventila, gde su ventili smešteni u bloku pored cilindara. Ovakva konstrukcija nije bila najefikasnija u smislu snage po litru, ali je bila izuzetno robusna, laka za proizvodnju i tolerantna na loš kvalitet goriva, što je u ratnim uslovima bilo presudno. Motor je imao kompresioni odnos oko 6,48:1, razvijao približno 60 konjskih snaga pri oko 4000 obrtaja u minuti i oko 105 lb-ft (oko 142 Nm) obrtnog momenta pri relativno niskim obrtajima.
Ključna prednost Go Devil motora u odnosu na konkurenciju nije bila maksimalna snaga, već način na koji je isporučivao snagu. Za razliku od Bantamovog Continental motora od oko 112 kubnih inča i približno 45–48 KS, kao i Fordovog četvorocilindraša od oko 119,5 kubnih inča i oko 45 KS, Willysov motor je davao znatno veći obrtni moment pri malim brzinama. To je značilo da je jeep mogao lakše da se penje uzbrdo, da vuče teret i da se izvlači iz blata bez potrebe za visokim obrtajima. Upravo ta karakteristika bila je presudna na vojnim testiranjima, gde su realni uslovi vožnje bili mnogo važniji od laboratorijskih specifikacija.
Jedan od manje poznatih razloga uspeha ovog motora bio je njegov unutrašnji kvalitet izrade. Roos je insistirao na tehničkim poboljšanjima koja nisu bila uobičajena za jeftine motore tog vremena: potpuno kontraizbalansirana radilica smanjivala je vibracije i povećavala trajnost, insert ležajevi (replaceable bearings) omogućavali su lakše održavanje i remont, aluminijumski klipovi smanjivali su masu pokretnih delova, a sistem potpunog tlačnog podmazivanja osiguravao je ravnomerno podmazivanje svih ključnih komponenti. Ova kombinacija je omogućila da motor izdrži dugotrajan rad pod punim opterećenjem, što je potvrđeno na testovima gde je radio desetine sati bez prekida.
Još jedna važna karakteristika bila je tolerancija na loše uslove eksploatacije. Go Devil je mogao da radi sa gorivom nižeg kvaliteta, da podnosi prašinu, blato i velike temperaturne razlike. Njegova jednostavna konstrukcija značila je da su vojnici mogli da ga popravljaju na terenu uz minimalan alat. U ratnim uslovima, gde su logistika i dostupnost rezervnih delova često bili ograničeni, ova osobina je bila jednako važna kao i same performanse.
Motor je bio relativno kompaktan i lako se uklapao u kratko međuosovinsko rastojanje jeep-a, ali je istovremeno bio dovoljno snažan da kompenzuje povećanje mase vozila koje je nastalo tokom razvoja. Važno je naglasiti da je originalna vojna specifikacija zahtevala veoma malu ukupnu masu vozila, ali su svi proizvođači brzo shvatili da je taj zahtev nerealan. Kada je vojska popustila po pitanju težine, Willysov snažniji motor postao je još veća prednost, jer je mogao da nosi dodatnu masu bez gubitka funkcionalnosti.
U operativnoj upotrebi tokom Drugog svetskog rata, Go Devil se pokazao kao izuzetno pouzdan. Bio je sposoban da pokreće jeep u različitim ulogama: od izviđačkog vozila, preko transporta vojnika i opreme, do vuče lakog naoružanja. Njegova elastičnost omogućavala je vožnju pri malim brzinama bez gašenja motora, što je bilo posebno korisno u terenskim i borbenim uslovima. Upravo zbog toga su vojnici često smatrali da je motor „jači nego što brojke pokazuju”.
Nakon rata, isti motor je nastavljen u civilnoj upotrebi kroz model CJ-2A i kasnije CJ seriju. To je dodatni dokaz njegove kvalitete, jer je bez velikih promena prešao iz vojnih u civilne uslove rada. U civilnoj primeni, Go Devil je korišćen ne samo za vožnju, već i za pogon dodatnih uređaja preko PTO sistema (Power Take-Off), kao što su poljoprivredne mašine, pumpe i generatori. Time je jeep postao prava radna mašina, a motor njegov centralni element.
Iako je L-head konstrukcija kasnije zastarela u odnosu na OHV (overhead valve) motore, Go Devil je ostao zapamćen kao jedan od najuspešnijih motora svoje klase. Njegova snaga nije bila impresivna po modernim standardima, ali njegova pouzdanost, jednostavnost i prilagodljivost učinile su ga idealnim za vreme u kojem je nastao. Upravo zbog toga se može reći da Willys MB nije pobedio samo zbog dizajna vozila, već pre svega zbog motora koji mu je davao karakter i sposobnost – motora koji je u praksi dokazao da je snaga manje važna od upotrebljivosti.
Go Devil L4-134 tako ostaje zapamćen kao srce jeep-a, tehničko rešenje koje je omogućilo da jedno relativno jednostavno vozilo postane legenda i postavi standard za generacije terenskih automobila koje su usledile.